Primer · izmišljen
Kako izgleda odgovor.
Da ne plaćaš naslepo. Evo jednog pisma i odgovora, deo po deo — da vidiš strukturu pre nego što pošalješ svoje.
Imam 41 godinu i osećam da sam ostao u dvadesetim. Sve što sam hteo, još nisam počeo. Na poslu radim dobro, ali kao da radim tuđi posao. Kod kuće ćutim da ne bih pravio problem.
Kad pomislim da promenim nešto, telo mi se skupi — grlo se stegne i kao da nemam vazduha. Traje negde od tridesete. Probao sam da čitam knjige o navikama, probao sam da ustanem u pet, sve je puklo posle dve nedelje.
Ne znam šta bih uradio da mi sutra neko kaže: „Radi šta hoćeš." To me najviše plaši.
„Kao da radim tuđi posao." To je tvoja rečenica, i u njoj je sve. Ne posao — tuđi.
Ti nisi u dvadesetim, ali jesi u dobu u kome se prvi put pitaš čije je ovo. To je prelaz između „radim šta treba" i „radim svoje", i tu ljudi najčešće zastanu na godinama. Ne zato što ne znaju — nego zato što prvi put nemaju kome da prepuste odgovornost.
Kod tebe se ponavlja isto: ćutiš da ne bi pravio problem — pa problem postane telo. Grlo, dah, skup. To nije slabost; to je način da se nešto kaže bez reči, kad reči ne smeju.
Kad kažeš „sve što sam hteo, još nisam počeo" — šta je tačno to „sve"? Jedna stvar, imenom. Ne plan, ne cilj — stvar.
Ove nedelje, jednom, reci naglas jednu rečenicu koju inače progutaš. Ne mora nikome — dovoljno je da je izgovoriš sam. Ako se telo skupi, ostani u tome još deset sekundi. Cilj nije da bude prijatno, nego da telo nauči da rečenica ne ubija.
Ovo je jedan odgovor. Tvoje pismo ima svoje reči — i svoj korak.