Kako to izgleda kad se stvarno desi
G.0 Zašto scena, a ne objašnjenje
Ova knjiga ima jednu slabost: previše objašnjava.
Zato je ovaj dodatak napravljen drugačije. U njemu nema pojma, nema termina i nema tabele. Samo petnaest kratkih scena — po jedna za svako doba — i po jedna rečenica ispod svake.
Scena se čita brzo. Ono što u njoj ostane, ostane duže od svake definicije.
G.1 Ima tri godine i plače u hodniku
Majka stoji na vratima, u kaputu, sa torbom u ruci. Negde mora da stigne.
Dete je selo na patos i ne pušta je za nogavicu.
— Ustani. — Neću. — Ustani, molim te. Sve ćeš mi isprljati. — Neću! — Ajde, molim te, nemoj sad.
I onda, kad ništa ne pomaže, majka kaže ono što se uvek kaže:
— Ako ustaneš, bićeš dobar. Mama će da ti donese nešto lepo.
Dete ustane.
Nije naučilo da je hodnik bezbedan. Naučilo je da ima cena.
G.2 Ima pet godina i trese se
Napolju je minus četiri. Dete je u tankoj jakni jer je jutros odbilo debelu.
— Hladno mi je. — Nije ti hladno, sam si hteo tanku.
Dete više ništa ne govori.
Nije naučilo da postoji razlika između „hteo sam” i „hladno mi je”. Naučilo je da njegov osećaj nije podatak.
G.3 Ima osam godina i sluša odrasle kako govore o njemu
Sedе za stolom, jede, i sluša tetku kako kaže:
— Ovaj je isti otac. Isti. Vidiš kako gleda ispod obrva.
Majka se smeje, i ne kaže ništa.
Dete nastavi da jede, i ne podigne glavu.
Nije naučilo da je „isti kao otac”. Naučilo je da nešto u vezi s njim ljudi vide bolje od njega samog. I da o tome ne treba da se govori.
G.4 Ima deset godina i stoji pred tablom
Ne zna zadatak. Nastavnica uzdahne, i kaže, pred svima:
— Pa ti si radio ovo kod kuće. Zar ne?
Dvadeset i osam učenika se smeje. Neko kaže nešto tiho.
Dete gleda u patos i misli: sad ću da se onesvestim ili da se rasplačem, samo ne znam šta će prvo.
Posle, kod kuće, na pitanje „kako je bilo u školi”, kaže:
— Dobro.
Nije naučilo matematiku. Naučilo je da ume da bude dobro kad nije.
G.5 Ima četrnaest i gleda u telefon
Poslala je poruku drugarici u 20:14.
Vidi da je pročitana u 20:16.
Sada je 22:40, i nema odgovora.
Ona je u međuvremenu prošla kroz sve: da je rekla nešto glupo, da je dosadna, da je drugarica našla bolje društvo, da je oduvek bila previše naporna, i da će ostati sama.
U 22:41 stiže odgovor:
„Jao izvini, bila sam u kupatilu, zaspala sam 😴”
Ovog puta nije bilo ničega. Ali ona je već naučila da je 20:14–22:40 potvrda koju je čekala od trinaeste.
G.6 Ima sedamnaest i prvi put je zaljubljen
Ne zna šta da kaže. Stoji ispred škole, ona prolazi, on gleda u patos.
Posle, drugu priznaje:
— Šta bih joj rekao. Nemam ja šta da ponudim.
Druga kaže:
— Ma šta si ti, glup?
I to je sve što će mu iko reći o tome.
Nije naučio da je odbijen. Naučio je da ne treba da proba dok ne bude imao „šta da ponudi”.
G.7 Ima dvadeset i dve i prvi CV
Piše „poznajem rad na računaru”. Briše. Piše „osnovno poznavanje”. Briše.
Posle pola sata, ostane:
„Komunikativan, spreman na učenje, timski igrač.”
Na razgovoru, kad ga pitaju za platu, kaže:
— Pa… kako vi mislite.
Dobije posao. Radi dobro. Posle godinu traži povišicu — ne traži.
Nije naučio da pregovara. Naučio je da pita „kako vi mislite” — jer pitati za sebe je bilo drsko.
G.8 Ima dvadeset i osam i radi dvanaest sati
Šef je rekao:
— Ti si najbolji u timu, ne mogu bez tebe na ovom projektu.
To je najlepše što je čuo ove godine. I zato ostaje još tri meseca, i još tri.
U petak uveče, u kolima, pomisli: ako ja odem, oni propadaju.
Onda se nasmeje, jer zna da ne bi propali.
A nije otišao još dve godine.
Nije naučio da je pohvala bila lanac. Naučio je da ne sme da razočara.
G.9 Ima trideset i tri i sve je na njemu
Kredit. Dvoje dece. Otac koji je počeo da zaboravlja. Žena koja radi dve smene.
U nedelju uveče sedi u kolima ispred zgrade i ne izlazi. Ne plače. Samo sedi, sa upaljenim motorom, dvadeset minuta.
Onda uđe, i kaže:
— Ćao. Šta je za večeru?
Nije to bio odmor. Bio je to jedini deo dana koji je bio njegov.
G.10 Ima trideset i šest i dete plače u prodavnici
Dete je selo na pod, između polica, i plače.
Ljudi gledaju. Ona oseća kako joj lice gori.
— Smiri se. Smiri se. Smiri se!
Dete plače jače.
Ona ga podigne, izađe iz radnje, i kod kuće — kad se smirilo i zaspalo — sedne na ivicu kreveta i pomisli: ja sam ga mrzela na tri sekunde.
I onda plače, prvi put posle godinu dana.
To nije bila loša majka. To je bio čovek bez jednog slobodnog sata, kome je neko prvi put pokazao šta sve nosi.
G.11 Ima trideset i devet i potpisuje
Kredit na dvadeset godina. Stan, 62 kvadrata, na periferiji.
Sve je u redu: rata je 340 evra, plata je 900, ostane za život. Bankarka je ljubazna, i kaže:
— Ovo je za vas veliki korak. Čestitam.
On potpiše, i oseti olakšanje — prvi put posle dugo.
A olakšanje je bilo zato što je prestao da traži, a ne zato što je našao.
Nije bio prevaren. Bio je tačan. Ali od tog dana, kad bi mu neko na poslu tražio nešto van opisa, on bi prvo pomislio na ratu.
G.12 Ima četrdeset i četiri i ne ide kod lekara
Već mesec dana ga boli u grudima. Ne stalno — ujutru, kad se probudi.
Svaki dan kaže: proći će.
U sredu je otišao do apoteke, kupio nešto za pritisak, i nije izmerio.
Ćerka ga je pitala:
— Tata, jesi bio kod lekara?
Rekao je:
— Nije to ništa. Od stresa.
I ona je rekla:
— Dobro.
A znao je da nije dobro. Znao je dok je izgovarao.
A otišao je kod lekara šest godina kasnije, sa nalazom koji je mogao da bude manji.
G.13 Ima pedeset i dva i majka je umrla
Na sahrani je bio miran. Rukovao se, zahvaljivao, primao kondolencije.
Nije plakao — ni tada, ni posle nedelju dana, ni posle godinu.
Onda je, dve godine kasnije, u autu, na semaforu, čuo nešto na radiju — neku pesmu iz sedamdesetih — i zaustavio se, i plakao deset minuta, i nije mogao da krene.
Ono što je rekao, kad je mogao:
— Nikad je nisam pitao kako je njoj bilo. Pitao sam je sto puta „kako si”, a nikad nisam pitao kako je njoj bilo.
Nije bio to nedostatak ljubavi. Bio je to nedostatak rečenice koja se u toj kući nije govorila.
G.14 Ima pedeset i šest i sin je otišao
Soba je ostala ista nedelju dana. Onda je počela da se sređuje.
Prvo je otišla kutija sa posterima. Pa patike koje nije nosio. Pa knjige.
Ostala je jedna majica, na stolici, i nije mogla da je uzme.
Zvala ga je tri puta te nedelje. Prvi put je bilo u redu. Drugi put je rekao „mama, radim”. Treći put nije odgovorio, i poslao je poruku.
Tada je rekla mužu:
— Ne trebam ja više nikome.
A muž je rekao:
— Trebaš ti meni.
I ona je rekla:
— To nije isto.
I to je bila istina. Nije bila nezahvalna. Bila je čovek kome je dvadeset godina identitet bio jedan posao — i posao je završen.
G.15 Ima šezdeset i tri i sedi sam u sobi
Sve je uredno. Računi plaćeni. Stan čist. Deca su dobro, javljaju se nedeljom.
I jednog popodneva, bez povoda, pomisli:
Imam sve. A nemam više ništa.
Ne plaši se. Nije tužan. Nema razloga — i to je najgore: nema razloga, i zato nema ni kome da se kaže.
Onda ustane, i ode da popravi ono što ne treba popravljati. Jer popravka ima svrhu, a popodne nema.
Ovo nije kraj. Ovo je najtiši trenutak u knjizi, i traje obično dve godine — pre nego što se pojavi nešto što će izgledati važno.
G.16 Šta je zajedničko u svih petnaest
Ni jedna scena nema zločinca.
Nema alkoholičara, nema nasilnika, nema prevaranta. Nema ni jednog čoveka koga bi mogao da označiš i da zatvoriš pitanje.
Ima ljudi koji su radili ono što su umeli, u trenutku u kome nisu imali ništa bolje.
I zato je ova knjiga teška: u njoj nema kome da se sudi.
A kad nema kome da se sudi, ostaje samo jedno — da vidiš šta je bilo, i da odlučiš šta ćeš s tim od sada.
To je sve. Petnaest scena, i jedna rečenica ispod svake.
Ostalo je vaš posao, i vaše pravo.